Verovatno ste primetili koliko je dete radoznalo u ranijem uzrastu. Dete interesuje bukvalno sve. Pored toga ono nikad ne odustaje. Odrasla osoba bi se već umorila da pravi tu piramidu koja nikako neće da uspe. A dete pokušava opet i opet. Ta zamisao prirode se reguliše hormonima. Kad dete uspe, luči se hormon dopamin, hormon sreće. To je prirodna nagrada za njihov neumoran trud. Kada mi počenemo da dajemo deci slatkiše ili puštamo crtani film, dopamin se luči bez ikakvih napora i dete gubi motivaciju da uči.
Takođe dete gubi motivaciju da uči kada ga mi lišimo mogućnosti da dobije njegov dopamin. Na primer, završavamo nešto umesto njega ili mu ne dozvoljavamo da pogreši.
Isto se dešava kada mi krenemo da dresiramo našu decu. Kada na primer za svaki uspešan odlazak na nošu dobije čokoladu. Liči na dresuru pasa, zar ne?
Sa druge strane hormon kortizol je hormon stresa. Kortizol uništava neuronsku mrežu.
Šta je neuronska mreža? Svaki put kad dete nauči nešto novo, formira se nova neuronska mreža između neurona. Sve što ume naš mozak je neuronska mreža. Kako mi razlikujemo boje, balansiramo na bicikli, čitamo emocije po licu, hodamo, osećamo na koži – bukvalno sve.
U prvoj godini života građevina neuronskih mreža je najbolje aktivna. Neuronska mreža aktivno se formira i do kraja treće godine, ćak i do šeste godine. Posle uzrasta od šest godina naš mozak uči dosta sporije.
U slučaju da je organizam pod stresom, mozak odlucuje da je život ugrožen i nemamo dovoljno resursa za neuronske mreže. Zbog toga bitno je da obuka bude zanjimljiva i interesantna, bez kazne i vikanja.
Kad mi podstičemo razvoj deteta na prijatan način, kroz igru i vežbe, bez preterivanja, u odnosu na njihov uzrast i sposobnosti, dete ne gubi želju za znanjem jer to je prirodna potreba čoveka – da se uči. Deca nikad nisu lenja.